Star…

Mogućnost da dotakeš zvezdu. Realna pojava ili mašta?!

Ja bih rekla užitak! Momenat kada znaš da ono što je pred tobom sija samo za tebe! To je za mene zvezda. Ja sam zvezda za nekoga. I neko drugi je možda zvezda za onoga koji bira da veruje da je moguće dodirnuti zvezdu.

Zvezde žive i na zemlji. I, budite slobodi izabrati svoju, najsjajniju. Priđite joj nežnim dodirom. Lagano spuštajući vrhove prstiju na nju i kroz te vrhove dodira, upijajte svetlost i energiju koju vam ona daje.

Zvezda sija! Ona sija ne samo za sebe. Sija i za onoga koji je rekao sebi “ovo je moja zvezda”. Tada, kada zna da ima za koga da sija, ona sija još jače!

Kakva svetlost izlazi iz nje kada je u rukama onoga ko je rođen da je drži! Kakvu energiju takva zvezda daje!
Svetlost je toliko jaka u realnom životu da svojom svotlošću ona zasenjuje sve one zvezde gore, na nebu.

Nebo je puno zvezda. Ali samo jedna je izabrana. Samo jedna je ona koja je tu da sija na zemlji za onoga ko ju je izabrao kao svoju.

Nađite što pre svoju zvezdu. Ili bar pokušajte. Ne gubite ništa ako pokušate, ali gubite mnogo ako nikada ne podignete ruku u nebo da uberete ono što vama pripada. 🙂

I kada ugledate zvezdu koja pada, budite sigurni da je to zvezda koju je neko skinuo sa neba, za sebe…

Bolje biti pijan nego STAR!

Zadnjih godinu dana počela sam da VOLIM dobro piće. Vino, koktel, liker… Zar je bitno kad je dobro?!

S’vremena na vreme počastim sebe tim napicima i prija mi. I tu se povlači pitanje…alkoholičar ili ne?! Ako popijemo po nekada neku, jesmo li alkoholičari?! Ako slažemo po nekada neku, jesmo li lažovi?! Ako prevarimo po nekada nekoga…jesmo li preljubnici?! Ako ukrademo ponekada nekome nešto…jesmo li lopovi?!

I opet se vratimo na ono moje “staro”: Zar je bitno šta si u očima drugih dok si u očima svojim to što znaš da jesi?!

Imati svoj stav, svoje ja i svoj izbor je nešto što ne menja čoveka ako slaže, prevari, ukrade, popije. Teško je onima koji nemaju tu privilegiju. Onima koji nemaju SVOJ STAV!

Pogled druge persone u takvim situacijama je potpuno nebitan. A zašto?! Zato što već i vrapci na granama znaju tu pesmu…

“Bolje biti pijan nego star!”

I u to ime, živeli! Živeli za sve one koji vole dobre stvari, dobro piće,  lepotu, mladost, igru, slobodu i  “imati muda”! 😉

Hodaj i ne zastajkuj!

Kreneš. Poželiš. Pomisliš. I onda, kada stigneš tamo gde si krenuo, dočeka te praznina. Strah od sadašnjosti. Čudan strah, jer, želeo si, i sada kada si dobio, strah ti se uvlači u kosti.

Hodaj i ne zastajkuj! Zemlju ne dodiruj!

Seti se zašto si krenuo tamo gde si želeo i videćeš kako strah nestaje. Videćeš novi put. Nove mogućnosti. Nove ideje i nove želje koje ne mogu da postoje kao želje tu gde si sada. A na taj put si krenuo da bi živeo želje koje postoje kao zabranjene u momentima sadašnjeg trenutka!

“Budi hrabra. Stisni zube. Nek te pesma ponese. Od oluje do oluje, šta je tu je. Ne plači! Veseli se!”

I smejem se…

Godinama posle svih uzbrdica, padova, dizanja i uspravljanja…

Smejem se.

Znatiželjna i dalje. Jaka i sa osmehom na licu koji mi kaže:”Hej, možeš ti to!”

Možeš i TI! 😉

Approved!

Čekajući ono što verujem da mi dolazi, živim u vakumu u kome sadašnjost uzima dah budućnosti jer, sadašnjost ponekad ume da bude teška. A takva je samo zato što joj dajem dozvolu da bude “approved”.

Trenutno mi prija taj tupi pogled života u sadašnjosti. Trenutno ne očekujem više od tišine. Tišina mi dođe kao blagoslov. Kao spasenje. Volim tišinu i ne mogu bez nje. Mir. Biti dobro sam sa sobom i na mestu gde si. Dolazi. Možda ne vidim svaki detalj ali dolazi. Ili, ja idem ka tome…

Svejedno je sve dok se nešto dešava.

Verujem. Čekam. Živim, dišem sadašnjost sa pogledom u budućnost i svesno biram taj put koji nije ništa drugo nego li staza unapred odabrana u mom umu. Odabran put onoga trenutka kada sam počela da želim nešto drugo od svega prisutnoga.

Može mi se!

Pa onda, zašto da ne?! Odabrati, skrenuti, koračati i ići napred. Zašto se svesno odreći od toga kada znaš da postoji opcija izbora?! Ne želim da mislim o ljudima koji žive ono što im je nametnuto. Ne mogu da trošim energiju na vampire koji sisaju krv životu!

Nije ni da želim. Nije ni da ne želim. Jednostavno neću više da budem deo tog vrtloga koji uvlači u svoje dubine svakoga ko mu priđe. Neću da tonem kada znam da plivam. Oni koji znaju a ne žele da plivaju dalje od te energije koja povlači u dubine, sami biraju svoje neznanje. Verovatno im prija da se prave da ne znaju. Verovatno im je lakše tako. Verovatno, ili možda misle da nemaju izbora…

Ne znam i nije me briga! Apsolutno! Ni najmanje.

Sve dok je moje odobreno od strane mene same, niko i ništa nije bitno više od same spoznaje da postoji MOJE.

Moje misli, moj um, moja duša, moje telo…

I mogu da radim sa MOJIM šta želim. Može svako! 😉

Pogled preko ramena.

Okreneš se, a sediš. Pogled u prošlost.

Vidiš da…vidiš.

Isto kao da je sad.

I zamisliš se. Da li je moguće?! Kada nemoguće ne postoji, odgovor ti sam dolazi.

Da, moguće je!

Moguće je sve što zamislite u glavi.

I kada se svesno odlučite da sada želite juče. Juče postaje danas.

Malo se cimneš od te spoznaje. Na sekund ti nije svejedno. Jer, šta sve čovek može, ako je sve moguće?!

Sloboda izbora i ništa više.

Toliko ti treba da zabaciš pogled pozadi, zamisliš i živiš sada taj pogled preko ramena.

…sreća.

Udari te kao munja. Brzi voz koji dimom šara vazduh.

Sreća. Osećaj. Trči za njom!

Budi brži od tog voza, te munje.

Zgrabi i ne puštaj.

Nasmej se i reci samom sebi.

“I got you!”

Stani. Stani sam sa svojom srećom i, zapitajte jedno drugo…

Ko će koga da prati srećo moja?

Ti mene ili ja tebe?!

Ima je, samo je treba uhvatiti!

Izvini.

Sada sam svesna da te uopšte ne primećujem.

Čujem, dišem, ali ne primećujem.

I ti dišeš, i nemoguće je ne primetiti nekoga ko diše pored tebe. Težak je trenutak te spoznaje.

Znam.

Sada znam koliko peče.

I zato. Izvini. Ne želim nikada da te peče gorak ukus mene.

Glavu gore! Pogled pravo! Nije stao život. I neće. Ni zbog tebe, ni zbog mene. Zbog nikoga.

Život ne prestaje tako lako, brzo!

Uspori mu vreme i živećeš večno!

Neke stvari jednostavno znam. 🙂

Sonata u ponoć!

Okreneš se, pogledaš i gledaš očima onoga koji vidi kroz tebe. 

On te drži za ruku i vodi tamo gde treba da budeš. Vodi te tamo gde postojiš kao ti. 

Bog je! Bog zna!

I onda, zvezde više ne sijaju isto. Nije isti bljesak njihovog sjaja koji ti miluje pogled ka gore. Gore je lepo. Gore sve šljašti od čiste energije.

Vođen si tamo gde je onako kako treba da bude. Najbolje za tebe.

Ne opiri se, ne plaši se…samo hodaj i uđi u tu igru koja se zove život.

Moj život. Tvoj život.

I onda, počećeš da plešeš taj ritam koji se igra sa tvojim umom. Sa tvojom maštom. Sa svim onim slikama koje želiš da pipneš.

Lepa je ta igra u ponoć!

Dobar je i zvuk koji dopire, u ponoć!

Za dobrim konjima, prašina se diže!

Ta divna bića. Gajim ljubav prema njima već nekoliko godina. Koža, sjaj, mišići…Inteligencija! Da! Inteligencija. 

Imam prijatelja, zove se Atis. Pravi rasni konj bez mane.

Zainteresujem se da ga kupim, raspitujem se ko je vlasnik i da li je konj uopšte na prodaju. U međuvremenu, on i ja, poseban odnos. Zaustavi me vlasnica “izdavačke kuće” i kaže:” Pričala sam sa dotičnom Y. Ne želi da proda konja nikome ispod deset godina iskustva u jahanju. OK! 

Od nečega treba početi.

Nije mi još vreme da ga kupim. Strpljiva sam ja. Čekam da mi dođe taj dan. Ali dok čekam, krenula sam na neki lokalni kurs jahanja. Bila sam na svega 6-7 seansi/časova. Iskreno, i svidelo mi se, a i ne. 

Bila je tu jedna bela kobila (inače, bele konje ne volim. Ustvari, mislila sam tada da ih ne volim…) Sa njom je bilo lako voditi. Ustvari, ona mi je bukvalno čitala misli i išla baš tamo, baš onako kako sam ja i zamišljala. Iako je bila dosta stara, pratila me je dosta dobro. 

S’druge strane…Bili su tu i drugi konji. I dešavalo se da nisam mogla da jašem Curieux. Ne. Nije išlo. Sa nekima uopšte! Jednom sam i prekinula “čas” i rekla da nemam energiju da jašem takvoga konja i radije ga puštam da ide da odmara nego da oboje gubimo vreme. 

Posle takvih iskustava, došla sam do zaključka.

Ne mogu da jašem bilo kojeg konja.

“Supergirl”

Znaš da te ona vodi. Znaš da ona vlada ovim svetom. Drži ga u rukama!

Hoda kao cilj i u očima joj vidiš “Supergirl”.

Jednoga dana, bićemo stari, možda nećemo biti u stanju ni da hodamo…sve je to život! OK! Ali danas. Danas sam to što jesam i danas letim. Ne razmišljam o tim moćima koje posedujemo kada vidimo, osetimo, živimo! Budno živimo!

I znaš, ako sutra poželim da letim opet…ako istinski osetim tu želju kroz telo i emocije…Znam. Ja sutra znam da letim!

Znaš li ti da letiš?

Da li se usuđuješ da probaš?

NE OKLEVAJ! Zgrabi tu priliku, jer, veruj mi. Uživaćeš 😉