Ta divna bića. Gajim ljubav prema njima već nekoliko godina. Koža, sjaj, mišići…Inteligencija! Da! Inteligencija.
Imam prijatelja, zove se Atis. Pravi rasni konj bez mane.
Zainteresujem se da ga kupim, raspitujem se ko je vlasnik i da li je konj uopšte na prodaju. U međuvremenu, on i ja, poseban odnos. Zaustavi me vlasnica “izdavačke kuće” i kaže:” Pričala sam sa dotičnom Y. Ne želi da proda konja nikome ispod deset godina iskustva u jahanju. OK!
Od nečega treba početi.
Nije mi još vreme da ga kupim. Strpljiva sam ja. Čekam da mi dođe taj dan. Ali dok čekam, krenula sam na neki lokalni kurs jahanja. Bila sam na svega 6-7 seansi/časova. Iskreno, i svidelo mi se, a i ne.
Bila je tu jedna bela kobila (inače, bele konje ne volim. Ustvari, mislila sam tada da ih ne volim…) Sa njom je bilo lako voditi. Ustvari, ona mi je bukvalno čitala misli i išla baš tamo, baš onako kako sam ja i zamišljala. Iako je bila dosta stara, pratila me je dosta dobro.
S’druge strane…Bili su tu i drugi konji. I dešavalo se da nisam mogla da jašem Curieux. Ne. Nije išlo. Sa nekima uopšte! Jednom sam i prekinula “čas” i rekla da nemam energiju da jašem takvoga konja i radije ga puštam da ide da odmara nego da oboje gubimo vreme.
Posle takvih iskustava, došla sam do zaključka.
Ne mogu da jašem bilo kojeg konja.
Marijana Ilić 