Okreneš se, pogledaš i gledaš očima onoga koji vidi kroz tebe.
On te drži za ruku i vodi tamo gde treba da budeš. Vodi te tamo gde postojiš kao ti.
Bog je! Bog zna!
I onda, zvezde više ne sijaju isto. Nije isti bljesak njihovog sjaja koji ti miluje pogled ka gore. Gore je lepo. Gore sve šljašti od čiste energije.
Vođen si tamo gde je onako kako treba da bude. Najbolje za tebe.
Ne opiri se, ne plaši se…samo hodaj i uđi u tu igru koja se zove život.
Moj život. Tvoj život.
I onda, počećeš da plešeš taj ritam koji se igra sa tvojim umom. Sa tvojom maštom. Sa svim onim slikama koje želiš da pipneš.
Lepa je ta igra u ponoć!
Dobar je i zvuk koji dopire, u ponoć!
Marijana Ilić 