Approved!

Čekajući ono što verujem da mi dolazi, živim u vakumu u kome sadašnjost uzima dah budućnosti jer, sadašnjost ponekad ume da bude teška. A takva je samo zato što joj dajem dozvolu da bude “approved”.

Trenutno mi prija taj tupi pogled života u sadašnjosti. Trenutno ne očekujem više od tišine. Tišina mi dođe kao blagoslov. Kao spasenje. Volim tišinu i ne mogu bez nje. Mir. Biti dobro sam sa sobom i na mestu gde si. Dolazi. Možda ne vidim svaki detalj ali dolazi. Ili, ja idem ka tome…

Svejedno je sve dok se nešto dešava.

Verujem. Čekam. Živim, dišem sadašnjost sa pogledom u budućnost i svesno biram taj put koji nije ništa drugo nego li staza unapred odabrana u mom umu. Odabran put onoga trenutka kada sam počela da želim nešto drugo od svega prisutnoga.

Može mi se!

Pa onda, zašto da ne?! Odabrati, skrenuti, koračati i ići napred. Zašto se svesno odreći od toga kada znaš da postoji opcija izbora?! Ne želim da mislim o ljudima koji žive ono što im je nametnuto. Ne mogu da trošim energiju na vampire koji sisaju krv životu!

Nije ni da želim. Nije ni da ne želim. Jednostavno neću više da budem deo tog vrtloga koji uvlači u svoje dubine svakoga ko mu priđe. Neću da tonem kada znam da plivam. Oni koji znaju a ne žele da plivaju dalje od te energije koja povlači u dubine, sami biraju svoje neznanje. Verovatno im prija da se prave da ne znaju. Verovatno im je lakše tako. Verovatno, ili možda misle da nemaju izbora…

Ne znam i nije me briga! Apsolutno! Ni najmanje.

Sve dok je moje odobreno od strane mene same, niko i ništa nije bitno više od same spoznaje da postoji MOJE.

Moje misli, moj um, moja duša, moje telo…

I mogu da radim sa MOJIM šta želim. Može svako! 😉