Kreneš. Poželiš. Pomisliš. I onda, kada stigneš tamo gde si krenuo, dočeka te praznina. Strah od sadašnjosti. Čudan strah, jer, želeo si, i sada kada si dobio, strah ti se uvlači u kosti.
Hodaj i ne zastajkuj! Zemlju ne dodiruj!
Seti se zašto si krenuo tamo gde si želeo i videćeš kako strah nestaje. Videćeš novi put. Nove mogućnosti. Nove ideje i nove želje koje ne mogu da postoje kao želje tu gde si sada. A na taj put si krenuo da bi živeo želje koje postoje kao zabranjene u momentima sadašnjeg trenutka!
“Budi hrabra. Stisni zube. Nek te pesma ponese. Od oluje do oluje, šta je tu je. Ne plači! Veseli se!”
I smejem se…
Godinama posle svih uzbrdica, padova, dizanja i uspravljanja…
Smejem se.
Znatiželjna i dalje. Jaka i sa osmehom na licu koji mi kaže:”Hej, možeš ti to!”
Možeš i TI! 😉
Marijana Ilić 