Sonata u ponoć!

Okreneš se, pogledaš i gledaš očima onoga koji vidi kroz tebe. 

On te drži za ruku i vodi tamo gde treba da budeš. Vodi te tamo gde postojiš kao ti. 

Bog je! Bog zna!

I onda, zvezde više ne sijaju isto. Nije isti bljesak njihovog sjaja koji ti miluje pogled ka gore. Gore je lepo. Gore sve šljašti od čiste energije.

Vođen si tamo gde je onako kako treba da bude. Najbolje za tebe.

Ne opiri se, ne plaši se…samo hodaj i uđi u tu igru koja se zove život.

Moj život. Tvoj život.

I onda, počećeš da plešeš taj ritam koji se igra sa tvojim umom. Sa tvojom maštom. Sa svim onim slikama koje želiš da pipneš.

Lepa je ta igra u ponoć!

Dobar je i zvuk koji dopire, u ponoć!

Za dobrim konjima, prašina se diže!

Ta divna bića. Gajim ljubav prema njima već nekoliko godina. Koža, sjaj, mišići…Inteligencija! Da! Inteligencija. 

Imam prijatelja, zove se Atis. Pravi rasni konj bez mane.

Zainteresujem se da ga kupim, raspitujem se ko je vlasnik i da li je konj uopšte na prodaju. U međuvremenu, on i ja, poseban odnos. Zaustavi me vlasnica “izdavačke kuće” i kaže:” Pričala sam sa dotičnom Y. Ne želi da proda konja nikome ispod deset godina iskustva u jahanju. OK! 

Od nečega treba početi.

Nije mi još vreme da ga kupim. Strpljiva sam ja. Čekam da mi dođe taj dan. Ali dok čekam, krenula sam na neki lokalni kurs jahanja. Bila sam na svega 6-7 seansi/časova. Iskreno, i svidelo mi se, a i ne. 

Bila je tu jedna bela kobila (inače, bele konje ne volim. Ustvari, mislila sam tada da ih ne volim…) Sa njom je bilo lako voditi. Ustvari, ona mi je bukvalno čitala misli i išla baš tamo, baš onako kako sam ja i zamišljala. Iako je bila dosta stara, pratila me je dosta dobro. 

S’druge strane…Bili su tu i drugi konji. I dešavalo se da nisam mogla da jašem Curieux. Ne. Nije išlo. Sa nekima uopšte! Jednom sam i prekinula “čas” i rekla da nemam energiju da jašem takvoga konja i radije ga puštam da ide da odmara nego da oboje gubimo vreme. 

Posle takvih iskustava, došla sam do zaključka.

Ne mogu da jašem bilo kojeg konja.

“Supergirl”

Znaš da te ona vodi. Znaš da ona vlada ovim svetom. Drži ga u rukama!

Hoda kao cilj i u očima joj vidiš “Supergirl”.

Jednoga dana, bićemo stari, možda nećemo biti u stanju ni da hodamo…sve je to život! OK! Ali danas. Danas sam to što jesam i danas letim. Ne razmišljam o tim moćima koje posedujemo kada vidimo, osetimo, živimo! Budno živimo!

I znaš, ako sutra poželim da letim opet…ako istinski osetim tu želju kroz telo i emocije…Znam. Ja sutra znam da letim!

Znaš li ti da letiš?

Da li se usuđuješ da probaš?

NE OKLEVAJ! Zgrabi tu priliku, jer, veruj mi. Uživaćeš 😉

“Block User”

I will be honest with you guys…

How often do you block the people from your life? Do you need them after some time, or, when you put your finger on this button in your life, you completely forget about them?

My story is more like this…

I can block “you”, and then I can unblock you. And then, after some time, I can do the same thing. And maybe I can do this once or twice more, but, in the end, once, you will stay what I choose to have.

And there is another side…there is always another side.

In my life; I have one rule: “First block – Forever blocked!”
And, I can tell you. It’s a good thing, because…
This way you make more space for the those who can’t reach you. You do not hear them in this crowd!

Simply…sometimes it is good to make this step. Press the “Block User” button. 😉

Božić, Nöel, Christmas

U poslednjih 5 godina, Božić sam slavila za “velikim stolom”.

Pre toga, iz vremena moga detinjstva, Božić je slavljen samo sa onima sa kojima si delio dom, kuću.

Danas, slavim ga ranije nego inače! Ranije od onoga što je određeno od strane nekoga.

Moj je izbor kada ću i koliko puta u životu da uradim nešto ili ne uradim nešto. I zato ove godine, možda ću slaviti Boćić dva, ili čak tri puta?! 🙂

Srećan Božić onima koji pomisle da je Božić danas i u njihovom domu…

Moj prvi “članak”!

Hmm…trebalo bi početi sa nečim a ja sam već odavno počela da pišem. Tako da ovo ovde i neće biti početak pisanja. Ali dobro. Početak nečeg novog za mene.

I, da, radujem se novome. Uvek se radujem novome jer novo nosi izazove. Izazovi nose uzbuđenje, uzbuđenje nam daje radost. Začarani krug koji svako bira za sebe. To je sloboda, za  mene.

Biti Wonderful, biti Wild i biti JA, svako za sebe…nešto je što ne iziskuje ništa drugo osim sopstvenog izbora birati i biti to što želimo da jesmo. Kada zagrebemo površinu onoga što nismo jer, zaboravili smo šta smo i zašto smo tu…ispod tog prvog sloja koji skinemo kao teret sa nas, otkriva se milion pitanja. Strašna je ta prva spoznaja gde realizujete da možete sebe da pitate “Jesam li zapravo ovo ja ili sam ja ono što sam zaboravila/zaboravio da jesam?!”

Sama pomisao da smo zaboravili izaziva strah. Strah da se možda ne znamo više setiti. Ne znamo ili ne možemo ili…

Ali ne, nemojte dati da vas to pokoleba. “Zagrebite” ponovo u svoje dubine. Kopajte sve dok ne dođete do onoga što svesno birate sa osmehom. Budite to što ste izabrali, i nosite to sa ponosom!