Sam u mećavi.

Prošle zime imala sam skroz dobru situaciju u mećavi.

Uživala sam u toj šetnji maksimalno.

Sneg je tog dana počeo da pada još preko dana, bez prestanka. Ja sam ceo dan bila zauzeta po kući i okolo i samo sam ga gledala sa prozora.

Čekala da dođe mojih pet minuta. Oko 22h sam završila sa L. On je spavkao uveliko. Ja sam se obukla u zimsku opremu i prošetala oko 5 km.

Kroz mećavu, uz šumu, po poljima oko sela.

Najbolje je bilo kada je u jednom trenutku sneg poludeo i vetar se našao na praznom prostoru. Nosio mi ga je u oči dok sam pokušavala da hodam u pravcu kojim sam krenula.

Bilo je NEMOGUĆE!

Jedno pola sata sam hodala unatraške. Posle se sneg smirio a i prilazila sam selu polako. Otpor za vetar je bio jači…

Divna šetnja, kao što rekoh.

Uzmi koliko ti treba.

Vremena, tišine, samoga sa sobom ili sa nekim drugim.

Samo uzmi i ne misli.

Iskoristi vreme. Dozvoli vremenu da iskoristi tebe.

Uživaj.

Oseti iskrenu radost i uzmi koliko ti treba.

Za danas, za sutra, za svaki dan.

Može ti se!

I meni, i svakome.

I onda, iz tišine kreni putem buke.

Pravac neka bude zvuk violine koji ti crta stazu pod nogama. Tvoj put. Ka tvome cilju.

Ne okreći se suviše.

Prošlost je odmah tu, do ramena.

Ne treba ti više prošlost.

Želiš nešto novo. Nešto što do sada nisi probao.

Nešto što nisi video, pipnuo, osetio.

Držim ti fige da kada zavučeš ruku u to što želiš, zgrabi, uzmi baš onoliko koliko ti treba.

Treba za sreću, mir i svoje.

Wonderful life.

Magija je svuda!

Otvoreno zatvatraš a zatvoreno otvaraš!

Sve u svoje vreme, svoj čas.

Jer, divan je život.

Divan je ritam koji te pomera dok plešeš taj ples koji se zove život.

I treba mi. Treba mi ta sloboda da stojim kao sama svoja. Bez potrebe da žurim, trčim, vozim brzo.

Jer život je divan, divan koliko i emocija koja od tebe pravi najbolje od svega.

Pomera te sa mesta.

I spoznaja da živiš život.

I spoznaja da je sve oko tebe Wonderful life.

Igraj se sam sa sobom. Igraj igru zvanu ritam i prati je. Gledaj gde će te odvesti. Dozvoli joj da te odvede u njenom pravcu a ti joj se samo prepusti i uživaj u vožnji.

Nauči…

Nauči da izgubiš tlo pod nogama dok još čvrsto stojiš na zemlji.

Nauči da osetiš osmeh dok se još nije iscrtao na tvom licu.

Nauči da vidiš sliku ispred sebe, jasnu kao sada, opipljivu prstima koji su produžetak tvoje misli.

Nauči sve to i još mnogo toga!

O daaa…

Kada naučiš da živiš gde je svaki trenutak pravi trenutak.

Tada. Tek tada ćeš jasno videti u mojim rečima čudo koje postoji.

Čudo koje može biti i tvoje. Svačije.

Samo počni!

Počni da učiš jer niko to neće uraditi umesto tebe!

Pogled koji osvaja!

Krila položena.

Telo uspravno i stabilno da ga ni najjači vetar ne bi pomerio.

Snaga.

Oseti se snaga u pogledu.

Pogled koji govori: “Ovo je moje. Moj izbor, moj dan, život. Ovde sam ja gazda. U takav pogled “ne pipaj”.

Samo produži, ako ne osećaš snagu približno jaku da se suprostavi tom pogledu koji osvaja.

I ta sposobnost koju poseduju.

Da kroz noćno maglovito nebo ugledaju kako pada.

Pada i potvrđuje da snaga postoji.

Svetlost, iskra, sjaj, energija!

Postoji i osvaja!

Kad te zima greje…

Misliš, hladno je. Zima je.

Trebalo bi da mi se prsti mrznu, da besnim od nemoći jer me hladnoća prožima.

A opet. Da li je to stvarno toliko bitno?!

Da li mi to utiče na osećaje, emocije koje imam u sebi, gde je uvek toplo?

Ne…

Jednostavno ne. Nije ti zima.

Čak što više, prija jer je normalno. Živiš i dišeš svakako. Nema promena u fizičkim funkcijama.

Pogled na to, samo fokus na nešto što je potpuno nevidljivo -temperatura. Nemoguće, ako ga i osvestiš kao nevidljivo.

Stanje uma određuje pravac osećaja.

Ti, ja, svako upravlja svojim stanjem uma.

Svako sebe greje kada naiđu hladni dani.

Odlomak…

“Život živiš okružen pravilima od strane drugih ljudi, drugih zakona, drugih prilika, drugih moranja.

Počinješ da guraš sebe pravog u mračnu dubinu svog uma i tela. To traje i traje…i onda dođe dan kada ti više nisi ti, dan kada nema uzbuđenja jer nemaš slobodu da radiš ono što želiš sada i ovde onako kako ti želiš.

I, nisi zadovoljan.

Nezadovoljstvo vodi u nervozu, nervoza dovlači tugu a tuga ti govori da si bolestan jer nisi srećan a imaš, kao imaš sve.

Nemaš ništa ako nemaš sebe i svoju slobodu da budeš uvek i svuda ono što želiš da budeš i ono što osećaš da te uzbuđuje, da te raduje…da te tera na još.

Kada živiš život gde pred spavanje od uzbuđenja ne možeš da zaspiš zbog svesti da je sutra novi dan, tvoj dan, slobodan dan da radiš ono što ti prvo padne na pamet kada otvoriš oči.

Bez potrebe da nekome daješ objašnjenja, bez potrebe da nekoga moliš da te shvati, da odobri, da se složi…to je tvoj život, onako kako treba da ga živiš svaki dan do dana svoje smrti.

I tada, tog poslednjeg dana, znaćeš da si stvarno živeo!”