“Život živiš okružen pravilima od strane drugih ljudi, drugih zakona, drugih prilika, drugih moranja.
Počinješ da guraš sebe pravog u mračnu dubinu svog uma i tela. To traje i traje…i onda dođe dan kada ti više nisi ti, dan kada nema uzbuđenja jer nemaš slobodu da radiš ono što želiš sada i ovde onako kako ti želiš.
I, nisi zadovoljan.
Nezadovoljstvo vodi u nervozu, nervoza dovlači tugu a tuga ti govori da si bolestan jer nisi srećan a imaš, kao imaš sve.
Nemaš ništa ako nemaš sebe i svoju slobodu da budeš uvek i svuda ono što želiš da budeš i ono što osećaš da te uzbuđuje, da te raduje…da te tera na još.
Kada živiš život gde pred spavanje od uzbuđenja ne možeš da zaspiš zbog svesti da je sutra novi dan, tvoj dan, slobodan dan da radiš ono što ti prvo padne na pamet kada otvoriš oči.
Bez potrebe da nekome daješ objašnjenja, bez potrebe da nekoga moliš da te shvati, da odobri, da se složi…to je tvoj život, onako kako treba da ga živiš svaki dan do dana svoje smrti.
I tada, tog poslednjeg dana, znaćeš da si stvarno živeo!”
