Videćemo!

Da li će moj dah da dočeka sutra. Da li će moja duša da oseti sutra.

Da li želim da se probudim dan posle kada legnem i utonem u svet u kome me čekaju neki da zajedno delimo oblak.

Taj oblak je oblak na kome je jedno mesto. Moje mesto.

Pogledaću sa visine. Rasterećena svih emocija koje me lome na sitne komade.

Beg iz stvarnosti.

Beg iz sadašnjosti.

Oproštaj sa svima i svime!

Prazna soba, beli zidovi. Mrak je progutao svu svetlost.

Oči zatvorene.

Suze teku i ne pitaju da li je dopušteno. Same su odlučile. Same su krenule, bez pitanja!

Stop!

Kraj!

Nema te! Tačka!

Mir vlada. Tišina i stanje u kome si sam sa sobom uvek i zauvek!

Nema ciljeva, nema budućnosti, nema ničega.

Mrak i mir!

Nema vazduha koji uzlazi. Nema ničega što izlazi!

Videćemo…