Mogu ja to!

Možemo.

Smirimo misli i dajmo osećaju da nas vodi.

Pravac koji je izabran je uzbudljiv.

Dalek od te monotonije koja crpi sve radosti života.

Možeš. Mogu i ja.

Prvi korak.

Vreme je sada za taj prvi korak.

Korak ostavlja otisak u belom snegu.

Pahulje se lepe po tebi.

Gledaš u nebo i gledaš u njih kako ti kvase oči.

Dozvoli jednoj da ti padne na jezik. Oseti je. Oseti kako je hladna i kako se topi.

Sve te nove mogućnosti.

Svi ti novi izazovi. Momenti.

To je život.

Detalji dok svesno dišemo.

I dana kada je vreme da taj dah stane, da nastavi svoj put negde drugde, u redu je.

Tako treba da bude.

Tako je oduvek bilo.

Koji put da biram?

Strast, sreća, osmeh na licu i zvuk koji mi potvrđuje da sve što radim, radim ispravno.

Praznina, gorčina, strah i nepoverenje, ali i sigurnost.

Ako odlučim da krenem putem neizvesnosti. Putem gde nema sigurnosti. Da li me prati zvezda na nebu koja sija za mene i moj život?

Da li da uzmem zadnji atom snage i krenem putem koji nosi mnoštvo novoga. Puno neizvesnoga. Mnogo stranoga.

O da! Bolje je krenuti putem ničega nego kročiti putem tuge, suza i raspadanja.

Kao takva nemam život. Kao takva ga nikada neću ni imati.

Znam šta je život i znam šta me raduje. Ono što ne znam da li će novo da mi donese sve što mi staro nije dalo. Ali isto tako znam da staro ne daje ono što me pokreće. Staro me ruši dole. Staro me guši. I jedini put da saznam da li novo donosi bolje jeste da se upustim u novo. Probam novo i svesno biram novo.

Glavu gore, pogled pravo i vera da biram ispravno. Mogu ja to. To mi je suđeno. To je moj život. Moja radost i sreća. Snaga je tu, samo se pritajila zbog silnih guranja dole.

Znam da probudim snagu. Znam da se smejem i kad mi nije do smeha. Znam da nađem okidač koji pali svetlo u mraku koje me okružuje. Znam da postojim i znam da ću biti svesna života samo ako se budim sa osmehom na licu.

Nemam ga ovde. Znam da me čeka tamo. Idem da ga uzmem. Idem da se smejem i budem srećna sa onima koji žele da dele sreću sa mnom. Sa onima koji veruju u nemoguće, kao i ja. Znam da nisam sama. Znam da su pravi ljudi tu da budu deo mog putovanja jer ja sam deo njihovog.

Ja to mogu. Ti to možeš. Svako to može.

Osmeh na lice. Mašta. I slika iz budućnosti koja greje srce jer si tamo gde si zamislio da ti je mesto, tamo gde ti je lepo, tamo gde osećaš mir.

Život koji je samo moj, tvoj. I osmeh jer postojimo. Dišemo i volimo. Svako za sebe, i zajedno. Jedno za drugo.

Koraci moji su koraci tvoji…

Izmisli svoju priču. Izmisli svoj film u glavi i oslikaj ga pred očima svaki put kada pogled uperiš pravo.

Gledaj. Oseti miris. Umiri tišinu i čućeš zvuk koji ti šapuće istinu koja je krojena za tebe.

Dopusti sebi trenutak.

Dopusti sebi pitanje bez odgovora. I onda, zaustavi se sa pitanjima i zakorači na stazu koja ide daleko, u nepoznato. Spusti stopala u prašinu i uputi se tim putem koji te vodi gde treba da budeš.

Ne dozvoli da ti se mrak uvuče pod kožu kada sunce prestane da sija.

Ne dozvoli da ti vetar pomrsi kosu kada krene da duva.

Dozvoli sebi samo jedan trenutak, jedno pitanje bez odgovora i prvi korak.

Ova je za onu koju volim.

Ljubav prema sebi.

Mir sa samim sobom, i uživanje. Ljubav.

Nema granica. Nema limita. Voli koliko želiš.

Divi se.

Oseti ponos kada osvestiš slike svega od pre, svega od sad i svega od nekog budućeg vremena.

Svaka odluka je najbolja odluka jer svest te vodi tamo gde je najbolje za tebe. Svest te vodi tamo gde ti je lepo.

I to je ta ljubav koja gura. Ljubav koja pomera. Daje zalet kada nestaje daha.

Volim te.

Volim sve što jesi, sve što možeš, znaš.

Volim što sam te svesna i što zajedno sa tobom delim tu neograničenu ljubav.

…leto je. Bosonoga trčim po plaži belog snega u koji tonem sa svakim korakom koji mi diktira zvuk koji toliko prija. Zvuk radosti, sreće, ljubavi.

I biram. Slobodno uzmimam samo ono što ja želim. Zaslužujem sebi da dam ljubav i na taj način.