Strast, sreća, osmeh na licu i zvuk koji mi potvrđuje da sve što radim, radim ispravno.
Praznina, gorčina, strah i nepoverenje, ali i sigurnost.
Ako odlučim da krenem putem neizvesnosti. Putem gde nema sigurnosti. Da li me prati zvezda na nebu koja sija za mene i moj život?
Da li da uzmem zadnji atom snage i krenem putem koji nosi mnoštvo novoga. Puno neizvesnoga. Mnogo stranoga.
O da! Bolje je krenuti putem ničega nego kročiti putem tuge, suza i raspadanja.
Kao takva nemam život. Kao takva ga nikada neću ni imati.
Znam šta je život i znam šta me raduje. Ono što ne znam da li će novo da mi donese sve što mi staro nije dalo. Ali isto tako znam da staro ne daje ono što me pokreće. Staro me ruši dole. Staro me guši. I jedini put da saznam da li novo donosi bolje jeste da se upustim u novo. Probam novo i svesno biram novo.
Glavu gore, pogled pravo i vera da biram ispravno. Mogu ja to. To mi je suđeno. To je moj život. Moja radost i sreća. Snaga je tu, samo se pritajila zbog silnih guranja dole.
Znam da probudim snagu. Znam da se smejem i kad mi nije do smeha. Znam da nađem okidač koji pali svetlo u mraku koje me okružuje. Znam da postojim i znam da ću biti svesna života samo ako se budim sa osmehom na licu.
Nemam ga ovde. Znam da me čeka tamo. Idem da ga uzmem. Idem da se smejem i budem srećna sa onima koji žele da dele sreću sa mnom. Sa onima koji veruju u nemoguće, kao i ja. Znam da nisam sama. Znam da su pravi ljudi tu da budu deo mog putovanja jer ja sam deo njihovog.
Ja to mogu. Ti to možeš. Svako to može.
Osmeh na lice. Mašta. I slika iz budućnosti koja greje srce jer si tamo gde si zamislio da ti je mesto, tamo gde ti je lepo, tamo gde osećaš mir.
Život koji je samo moj, tvoj. I osmeh jer postojimo. Dišemo i volimo. Svako za sebe, i zajedno. Jedno za drugo.
Marijana Ilić 