Nedavno, na dnu pakla, naterala sam sebe da se “podignem” opet.
Kada čoveku krene dobro on zapostavi običaje koji su ga i doveli do tog dobrog stanja.
Kada sam ja postigla svoje velike manifestacije, jednostavno sam prestala sve!
Meditacija, vizualizacija, slike pred očima i ta emocija koja te natera da osetiš sve zamišljeno kao prisutno i stvarno.
Za mene je sve to postalo prošlost.
Uvek je tu bilo nešto drugo, preče, bitnije, hitnije..
Počelo je “kao”: « Nemam vremena! «
Nikada do sada, opet!
Jednom sam uspela, znala sam da ja to mogu opet!
I mogu!
Toliko sam zahvalna jer upravo sada živim sliku koju sam pre dve nedelje osećala sa zatvorenim očima.
Zahvalna i za sebe i za sve one koji osmehom jačaju veru da vizualizacija nije iluzija.
Osmeh je potvrda da si to već video ranije, pre, a sada, sada se smeješ jer si zahvalan svojoj moći da budeš ON i da ON bude ti!
