“Prazna soba” a u njoj ipak leži neko.
Osećaj bega iz tog toplog mesta, u noć, hladan mrak gde mesec viri i baca svoju svetlost…
…pravi senku jedne ptice, usamljene ptice, noćne ptice.
Leti jer ne može da “spava” sama.
Širim ruke, zovem je da sleti na moje dlanove.
Zovem je da ne bude sama ali ona, ona voli taj usamljeni let.
Voli nebo, slobodu leta.
Voli mesec, voli zvezde.
I, srećna je, bar mi se čini, u tom svom svetu. Zato i skupljam ruke, zatvaram dlanove jer…
Ona je izabrala svoje mesto na nebu gde joj je lepše, bolje za nju i njen let.
Rođena je da leti a ne da je ja držim.
Bolje joj je tako, bolje i njoj a i mojim dlanovima kojima je bilo vreme da se vrate u toplo, vreme da se zgreju.
Samo mislim…
Bolje joj je tamo nego sa mnom.
Marijana Ilić 