Sećanje, provlači svoje niti kroz moje misli i vraća me u prošlost.
Prva ljubav. Ona prava kada lomiš sebe na sto delova i svaki taj deo sebe spremno čekaš da daš onome koga toliko snažno želiš, voliš!
I život te odvede posle na neku drugu stranu, možda.
Rastavi te od te prve prave.
Ali sećanje i emocije koje samo jedna sitnica pokrene, to ti život ostavi.
Ostaje u tebi taj ćošak prošlog vremena koga se setiš sa osmehom, i onda taj osmeh traje sve dok traje i misao na prošlost, prvu pravu ljubav, glas izgovorene reči, dodir, pogled…emocije koje su bile sve samo ne rutina, obaveza, moranje.
Ostavlja ponekada ožiljke, slomljeno srce, ali ostavlja i tu divnu misao kada razbudiš sećanje i osvestiš emociju koju si osećao tada, davno.
Eh, ta ljubav.
Šta nam je činila.
Šta nam daje.
Šta nam sprema za sutra.
Nijedna se ne pamti kao ta…
…prva ljubav.
