Srećo moja…

…osmehuješ se kao prolećni povetarac, i, golicaš mi maštu kada te gledam sa osmehom koji me pomiluje mirisom ljubičica.

Daleko od pakla, daleko od raja. Još dosta nas čeka.

Svest da taj pogled ostaje zakovan negde u meni. Ceo put, kroz raj, kroz pakao.

I dok sviraš mi omiljenu melodiju, duša mi se topi, menja se u nešto veće, jače.

Letim.

Duša, ti i ja.

I onda, moj red. Moj osmeh zaklanja ti vidik. Toneš u njega opijen, opčinjen snagom koja besni u meni.

Sreća.

Osmeh je dovoljan za sreću. Dva osmeha su još lepša slika. Smej se za sreću…

…sreću tvoju, sreću moju.

…ako veruješ.

I gde smo kada nismo tamo gde nam je mesto?

Da li je želja za nekim jača od potrebe za nečim?

Dišem i živim. Osećam. Dajem sebe načinom na koji sam stvorena.

Stvorio me život.

Stvorile me okolnosti.

Stvorio  me ON.

I koračam koracima koji utiskuju tragove svima oko mene.

Postojiš.

Svesno menjaš i tuđe živote. Sama spoznaja da si deo nekog susreta, neke priče, nečijeg života…

…to je trag koji ostaje za svima nama.

Svi pravimo svoje korake u pesku.

Svi smo jednaki ako dozvolimo svakome jednakost.

Svi smo posebni na svojstven način. Put života nas je popločao onako kako smo ga birali.

I zato, ako i padneš nekada, bobrkaš tragove svoje. Podigni snagu i nastavi dalje…

…koračaj ponovo, uspravno i snažno.

Stići ćeš do kraja samo ako veruješ!